Vi­še­mi­nut­ni apla­uz pu­bli­ke, ko­ja je na no­ga­ma po­zdra­vi­la glu­mač­ku eki­pu pred­sta­ve „Dok nas smrt ne raz­dvo­ji”, i emo­ci­je ko­ji­ma je re­a­go­va­la na pri­ka­za­nu pri­ču, ko­ju kao autor­ka pot­pi­su­je Mi­ra Fur­lan, ozna­či­le su uspje­šnim još je­dan do­ga­đaj zim­ske sce­ne „Bar­skog lje­to­pi­sa”.
Mi­ki Ma­noj­lo­vić, Ani­ta Man­čić, Ja­sna Đu­ri­čić i Jo­va­na Ga­vri­lo­vić ko­ji su tu­ma­či­li ulo­ge, sa­svim su oprav­da­li oče­ki­va­nja lju­di ko­ji su po­ka­za­li ogrom­no in­te­re­so­va­nje za pred­sta­vu ko­ja je ušla i u zva­ni­čan pro­gram pro­sla­ve Da­na Op­šti­ne. Svo­jim iskre­nim i ubje­dlji­vim tu­ma­če­njem pri­če ko­ja je ina­če svo­jom sa­dr­ži­nom „te­ška” i po­tre­sna, glum­ci su iza­zva­li pod­jed­na­ko is­kre­ne re­ak­ci­je u gle­da­li­štu. Te­me kao što su bo­lest, ne­mi­nov­no pro­pa­da­nje, lju­bav i nje­no ne­sta­ja­nje, mu­če­nje i ži­vot­na ne­sre­ća, u kom­bi­na­ci­ji sa nji­ho­vom ka­tar­zič­nom glu­mom, iza­zva­li su su­ze kod sko­ro svih, u pu­noj sa­li bar­skog Do­ma kul­tu­re. Na­i­me, pred­sta­va pri­ka­zu­je dvi­je že­ne, maj­ku i kćer­ku, ko­je se­dam­de­se­tih go­di­na dva­de­se­tog vi­je­ka u Za­gre­bu, svo­je po­sljed­nje, bo­le­snič­ke da­ne pro­vo­de u dvi­je raz­li­či­te so­be sku­če­nog sta­na, pri­ko­va­ne za kre­vet i sa­svim za­vi­sne od svo­ga mu­ža, od­no­sno ze­ta i kćer­ke, tj. unu­ke. Ono što je po­seb­no tra­gič­no je što je ži­vot pod­jed­na­ko te­žak i su­mo­ran i za li­ko­ve ko­ji se bo­re sa te­škim bo­le­sti­ma, ali i oni­ma ko­ji o nji­ma, zdra­vi bri­nu i sve rje­đe na­la­ze po­vo­da za bi­lo ka­kvu ra­dost. U tom smi­slu, glu­mac i re­di­telj u pred­sta­vi, Mi­ki Ma­noj­lo­vić, is­ti­če sa­svim zna­ko­vit dio tek­sta:
- Ima­te jed­nu do­bru re­pli­ku ko­ju je Mi­ra na­pi­sa­la. To je ona ka­da ba­ka ka­že unu­ci „Jao, te­ško je bi­ti star”, a ona joj od­go­va­ra „Ni­je ne­ka stvar bi­ti ni mlad” - ka­zao je Ma­noj­lo­vić.
Tekst pr­vje­nac Mi­re Fur­lan ra­đen je po isti­ni­toj pri­či, od­no­sno po uzo­ru na po­ro­dič­nu dra­mu ko­ju je i sa­ma do­ži­vje­la. Otu­da još ubje­dlji­vi­jom bi­va i jed­na od po­ru­ka ko­ma­da o ži­vo­tu ko­ji je pre­vi­še su­rov i te­žak da se ne bi­smo ra­do­va­li ma­lim stva­ri­ma.
- Jed­na od po­ru­ka za­i­sta je­ste to što ba­ka u jed­nom tre­nut­ku ka­že „Tre­ba se ve­se­li­ti ma­lim stva­ri­ma”. To je, či­ni mi se, da­nas još ve­ći pro­blem jer sve sa­mo pro­la­zi, i li­je­po i ru­žno, i smje­nju­je se ta­ko da čo­vjek vi­še ne uži­va ni u če­mu su­štin­ski. Lju­di ka­žu da je ovo te­ško. I je­ste, za­to što to svi ži­vi­mo i go­to­vo da ne­ma po­ro­di­ce ko­ja ni­je okr­znu­ta tom stra­šnom bo­le­šću - ra­kom. Ta­ko je bar u Sr­bi­ji, a vje­ru­jem i ov­dje. Ali bez ob­zi­ra na svu tu te­ži­nu, za me­ne ova pred­sta­va sla­vi ži­vot, za­to što go­vo­ri o tim uz­vi­še­nim stva­ri­ma ko­je, dok smo tu, tre­ba da ko­ri­sti­mo - ka­za­la je glu­mi­ca Ja­sna Đu­ri­čić.
Osim što je pred­sta­va „Dok nas smrt ne raz­dvo­ji” upe­ča­tlji­vo is­ku­stvo za pu­bli­ku, iza­zov­na je i pro­vo­ka­tiv­na za glum­ca, u či­joj je igri sva sna­ga ovog ko­ma­da iza kog sto­ji ne­za­vi­sna pro­duk­ci­ja iz Be­o­gra­da, Ra­di­o­ni­ca in­te­gra­ci­je.
- Kad god igra­mo do­ži­vlja­va­mo ne­ku vr­stu ka­tar­ze u pra­vom smi­slu. Pret­po­sta­vljam da je ta­ko i u pu­bli­ci. Kad se po­kre­nu ne­ki ta­kvi me­ha­ni­zmi i ne­ka sta­nja, ne­ka sje­ća­nja i is­ku­stva, to bu­de ne­za­u­sta­vlji­vo. Ne­što po­seb­no pred­sta­vlja ra­di­ti ova­kvu pred­sta­vu, jer je u njoj naj­dra­go­cje­ni­je to što tre­ba da je što ma­nje glu­me, a što vi­še ne­kog pra­vog, su­štin­skog pri­su­stva - ka­za­la je Ani­ta Man­čić. I za­i­sta, ovo je ko­mad ko­ji glum­ca sta­vlja na pi­je­de­stal. Di­ja­log glu­ma­ca, is­po­lje­ne emo­ci­je, iz­ra­zi nji­ho­vog li­ca, po­kre­ti ti­je­la oštar su kon­trast for­mal­noj sta­ti­ci ko­ma­da, ko­ji je­ste pri­ča o pat­nji i stra­da­nju, ali je i pri­ča o „ča­rob­nom po­zo­ri­štu” jer nam ono omo­gu­ća­va da bli­sko spo­zna­mo i do­ži­vi­mo isti­ne, vri­jed­ne ono­li­ko ko­li­ko i is­ku­stva ko­ja ne­po­sred­no sti­če­mo ži­vo­tom „ko­ji uop­šte ni­je ča­ro­ban”.
D.S.